Pi­še: Lea Le­a­ni


Imam pri­ja­te­lji­cu ko­ja je iz­u­zet­no do­bra oso­ba. Vo­li­mo slič­ne ak­tiv­no­sti. Po­ne­kad zna da bu­de na­por­na ka­da ne­što za­cr­ta i on­da se pla­šim da ću je po­vri­je­di­ti ako je od­bi­jem.
Ne­kad sam pri­sta­ja­la, za­pra­vo ni­sam umje­la da se sna­đem, podsvje­sno sam zna­la da bi tre­ba­lo da ka­žem ne, ali uvi­jek sam či­ni­la ono što je njoj va­žno.
I ka­sni­je sam se osje­ća­la lo­še.
A on­da sam na­u­či­la da ka­žem NE. Jed­no li­je­po, kul­tur­no, ali ve­li­ko NE.
I ne, ni­sam to mo­gla od­je­dan­put. Po­treb­no je mno­go vje­žbe da bi se re­klo jed­no obič­no NE.
A tu je i osje­ćaj kri­vi­ce ko­ji te pra­ti (ba­rem u po­čet­ku).
Ne­ka­ko sam se pla­ši­la da će ti lju­di ko­ji­ma od­bi­jam po­mo­ći, ne­kog dru­gog da­na okre­nu­ti me­ni le­đa.  
A on­da sam shva­ti­la da će mi u prin­ci­pu ne­ki pri­ja­te­lji okre­nu­ti le­đa ka­ko god da uči­nim, sa­mo je pi­ta­nje vre­me­na.
Či­niš, či­niš... a on­da jed­nom ne uči­niš i sve što si či­nio do ta­da pa­da u vo­du, ili kad pre­sta­ne da im tre­ba vi­še to tvo­je či­nje­nje, ta­ko da je u su­šti­ni sve­jed­no.
Mo­žda je i bo­lje pri­je da okre­nu le­đa ne­go u tre­nut­ku kad mi to za­i­sta bu­de te­ško pa­da­lo. 
Osim to­ga, ni­šta se ne mo­že gra­di­ti na stra­hu, mo­že sa­mo na uza­jam­nom pri­ja­telj­stvu i lju­ba­vi pre­ma dru­gom čo­vje­ku.
Sa­da ka­da mi se ne­što ne ra­di i shva­tim da je pro­tiv mo­jih prin­ci­pa, da idem pro­tiv se­be, od­mah ka­žem NE.
I to ne je NE.
Ako dru­ga oso­ba kre­ne da mi na­ba­cu­je kri­vi­cu, okre­nem se i odem.
Kad su u tom mo­du ne­svje­snog okri­vlja­va­nja, tu ne vri­je­di osta­ti i ras­pra­vlja­ti se.
Jer ta­da će te za­si­gur­no po­vu­ći do­lje.
Kad se okre­neš i odeš, dru­gi put ne­će pre­ba­ci­va­ti kri­vi­cu, a ako i da­lje pre­ba­cu­ju opet se okre­ni i dru­gi put, ali pri­je to­ga re­ci da sto­jiš iza svo­je ri­je­či i da ne vo­liš kad ti ne­ko go­vo­ri šta da ra­diš. 
Po­zna­jem lju­de ko­ji za­htje­ve dru­gih lju­di is­pu­nja­va­ju bez po­go­vo­ra, a ka­da osje­te is­cr­plje­nost zbog stal­nog is­pu­nja­va­nja tu­đih pro­htje­va ili ne­za­do­volj­stvo zbog na­či­na ka­ko dru­gi po­stu­pa­ju pre­ma nji­ma, ne zna­ju to­me da sta­nu na put.
Ta­kve oso­be že­le lju­bav do te mje­re da ih je strah da od­bi­ju za­htje­ve dru­gih, pla­še se od­ba­ci­va­nja zbog sla­be pro­cje­ne, ima­ju strah da će ih dru­gi sma­tra­ti se­bič­nim.
Ne­ri­jet­ko ova­kve oso­be ima­ju strah da će jed­nim „Ne“ po­vri­je­di­ti dru­gu oso­bu ili pak se­be.
Ustup­ci su ne­ka­da po­treb­ni ali je va­žno, mno­go va­žno po­sta­vi­ti gra­ni­cu.

Znam o če­mu pri­čam, bi­la sam ta­kva ra­ni­je, da­va­la se na uštrb svog mi­ra.
Po­sli­je sam vje­žba­la da to mo­je NE ne bu­de pra­će­no raz­di­ru­ćom gri­žom sa­vje­sti i ne­čim ne­i­me­no­va­nim  ko­je me je ci­je­lu pre­pla­vlji­va­lo.
Ka­da sam to sre­di­la, NE je do­la­zi­lo mno­go lak­še.
Mi­slim da ve­ćem bro­ju lju­di fa­li od­luč­nost i spo­sob­nost da ja­sno sta­ve do zna­nja da su ipak sa­mi se­bi na pr­vom mje­stu.
I ne­moj­te mi­sli­ti da ste zbog to­ga se­bič­ni.
Vr­lo vje­ro­vat­no da dru­gi ni ne mi­sle na va­še po­tre­be ako tra­že da ura­di­te ne­što što vam ne od­go­va­ra u da­tom tre­nut­ku.
Sva­ki čo­vjek tre­ba da je slo­bo­dan da ra­di šta ho­će i šta že­li.
Ko smo mi da ga li­ši­mo slo­bo­de, i men­tal­ne i fi­zič­ke, u na­šu ko­rist?  Ri­ječ NE je ja­ko moć­na.
Ne sa­mo da ti ušte­di vri­je­me, ne­go i no­vac, ener­gi­ju i plus is­pad­neš iskren pre­ma se­bi- što je naj­va­žni­je!
Za­to ne­moj­te ima­ti stal­no po­gnu­tu gla­vu i po­ne­kad jed­no­stav­no ka­ži­te NE!
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)